Jovana subotom na Novosadskoj tv, subotom u 19.30...



"Prelistavanje" - o svetu poznatih i manje poznatih, svetske zanimljivosti, premijere... ...



" Rubrika "Knjižara" - jedan gost bira i preporučuje gledaocima dobro štivo. Na kraju rubrike predstavljamo "Top 10" - listu knjiga sponzora (Laguna). Pokloni...



" "Zarazno pod razno" - najrazličitije teme i predstavljanje ljudi koji se bave zanimljivim poslovima ili izradom neobičnih predmeta ...

Prev Next
A Post Without Image

Molim vas čašu vode, samo bez aflatoksina...




Pre mnoogoo, mnogooo godina… dok sam sa dedom makazama odsecala ljubičicu za čaj i to smatrala divnom zabavom, ne shvatajući njegova nastojanja da živi u skladu sa prirodom, znao je da mi kaže da će se u budućnosti ratovi voditi zbog vode. “Ne zbog zlata, nafte ili drugog bogatstva, već zbog vode” govorio je - “voda je najveće bogatstvo…”

Kao i svaku drugu osmogodišnju devojčicu takve priče me nisu zanimale i mislila sam da je moj obožavani deda malo prolupitis…

Danas, kada su članovi parlamenta,  jedne ekonomski razvijene zemlje (u kojoj demokratija nije, ili ne bi trebalo da jeste “mrtvo slovo na papiru”), usvojili zakon da pravo na vodu nije osnovno ljudsko pravo, sklona sam da mislim da je moj deda bio prozorljiv.


Ako je pravo na život osnova svih ostalih ljudskih prava propisanih Deklaracijom, kako je moguće da se pravo na vodu izbaci sa ovog spiska, kada bez vode nema života?!

Ni naša mala zajednica, koja obeležja državnosti ima samo u vidu grba i zastave, dobro i himne (ali tamo se i tako pozivamo na kralja koga ne priznajemo...) ne može se pohvaliti humanijim odnosom prema svojim građanima, tj. nama. Ako vam je kukuruz zatrovan gljivicom, koja luči aflatoksin, koji se kasnije nalazi u svemu što je od njega nastalo ili u svemu što ga je pojelo, nemojte se uzbuđivati- povisite dozvoljenu granicu otrova i kažite da je to u redu.


 Jeste, najviše se priča o mleku. Ali, šta je sa mesom, mlečnim prerađevinama i proizvodima od kukuruza? Ko je kontrolisao kvalitet palente, kukuruznog brašna i griza? Kukuruza kokičara ili mesa? NIKO. A, svi mi te proizvode konzumiramo...












Izvor: urodelka.pl

Ne treba da zaboravimo ni parazitske crve u rečnoj ribi. Kažu - smuđ, som i štuka zaraženi, a parazite prenose ptice, između ostalih komorani koji su zaštićena vrsta.

 Zašto su se crvi tek sad i zbog čega baš sad pojavili?! to je pravo pitanje.

E, pa u jednom nezvaničnom razgovoru sam saznala da su se zaštićeni komorani prenaselili, odnosno da je na neki način neophodno napraviti prirodnu ravnotežu koja je izostala zbog zaštićenosti ove vrste ptica. Te da je pojava ovog parazita, inače, normalno nastanjenog u digestivnom traktu ptica, (koje ga dalje izmetom izbacuju u reku, pa ga jedu gliste, koje dalje jedu ribe) u stvari rezultat ne postojanja nekakve "ekološke strategije" ili sličnog sistemskog rešenja, a ne paušalnih i pojedinačnih odluka, koje mogu da imaju katastrofalne posledice.



Koleginica, majka dvoje dece, da ne bi strahovala truje li decu ili ne, odlazi u Mađarsku po mesečne zalihe mleka.  A, vi? Šta ćete sutra jesti?!


A Post Without Image

Ko je kriv?


Već dugo razmišljam o raznim stvarima o kojima inače, žena u najboljim godinama, ne bi trebalo da misli...

Kad smo moj brat i ja bili mali, uredno i gotovo svakodnevno smo se prepirali, svađali i neretko mlatili. Znalo se da će deblji kraj izvući dve godine mlađe, pa još žensko dete, odnosno ja :)
Ipak, trebalo je roditeljima objasniti šta se tu desilo i ko je kriv. Naravno da smo nas dvoje svaljivali krivicu isključivo na ono drugo. A, onda bi roditelji kažnjavali oboje uz obrazloženje da je za svađu potrebno dvoje i da smo oboje krivi.
Nisam bila od one dece koja bi svojevoljno otišla u ćošak, jer znaju da su kriva, ali sam vrlo dobro znala da odslužim kaznu kad znam da sam je zaslužila. Pa, čak iako bi ona izostala od strane roditelja. Usadili su mi osećaj za pravdu, koji mi danas samo smeta u životu.
I, eto, pre neki dan oslobodiše hrvatske generale i sve me to vrati u detinjstvo i razmišljanja o tome ko je i gde pogrešio, jer je nemoguće da su samo jedni krivi.

Setim se često tog 16. septembra 1991. godine...
Rosila je kiša, ali je grmelo kao da je nevreme ili oluja. Drugaricin tata me je poslao kući i rekao da pre kiše moram da stignem. Jurila sam, a od grmljavine je pucalo staklo. Imala sam nepunih 11 godina...
Odveli su me u podrum. Baka mi je namestila krevet na zamrzivaču. Uz petrolejsku lampu sam čitala "20 hiljada milja pod morem" Žila Verna.
Sve komšije su bile sa nama. I dve bebe. Mama i baka su namestile ležaljke za plažu, drvene klupe, dušeke i, sve što im je palo pod ruku, da se smestimo najudobnije što možemo, a u skladu sa novonastalom situacijom.
Nisam se plašila. Sve mi je izgledalo kao Nemova avantura, jer da nije tako sigurno mi ne bi dozvolili da spavam u podrumu...
Uplašila sam se jednom za tih sedam dana i sedam noći, koliko nismo izlazili iz podruma. Ne mogu da kažem da me je to probudilo, jer od buke nismo ni mogli da spavamo, posebno kada su pucali iz, kasnije ću saznati, VBR-ova iliti višecevnih bacača raketa. Uglavnom, tada kada sam se uplašila, sve se treslo. Granata nam je prošla kroz kuću i verovatno završila u kući moga druga Saše.
Ja, devojčica od nepunih 11 godina, osvrnula sam se po podrumu i ugledala mamu, tatu, baku i brata i rekla u sebi - dobro je, bar ćemo umreti zajedno... Danas o tom trenutku mislim kao o momentu kada sam odrasla. Više ništa nije biilo isto.
Sećam se prvog izlaska iz podruma. Neobično sunčan dan. Đina, naš pas, popularne rase avlijaner, neizmerno veselo stvorenje koje je preživelo haos. Zbog beba joj nisu dozvolili da uđe u podrum. Igrala sam se sa njom u dvorištu, a onda je opet puklo. Ugledala sam komad metala u dvorišu i pojurila da ga uzmem. Pre nego je tata dreknuo da to ne radim, ispekla sam ceo dlan. Naučila sam da je to geler. A, kasnije svako dete koje je držalo do sebe imalo je celu kolekciju najrazličitijih oblika.
Ne treba ni da spominjem da u periodu od 1991. do 1995. godine nismo imali struju, vodu i telefon. Za vodu smo se snalazili na razne načine, čak je tata prepilao oluke u visini velikih metalnih buradi da bi skupljali kišnicu za kupatilo. Po vodu za piće smo išli na obližnje izvore. Mi, deca, smo ponovo otkrili istinska drugarstva, upućenost jednih na druge i iskonske igre. Struju su nam uključivali ponekad na dva sata, a to je obično bilo u vreme prikazivanja serie "Beverli Hils" na Prvom programu HRT. Tih trenutaka se sećam kao najdragocenijih. Mama uglavnom nije bila uz televizor, jer kad bi došla struja sedela je u kupatilu pored veš mašine, ručno sipajući vodu kako bi otkuvala veš. Jer, struja je dolazila povremeno, a voda nikad.
Mislim da je to bilo vreme kada sam se istinski zaljubila u knjige. Čitali smo uz debele bele sveće koje su stigle sa nekom humanitarnom pomoći nekog kontigenta UN-a. Nisu se razlivale, nisu smrdele i sporo su gorele. Tada smo pročitali sve šta se nalazilo po kućnim bibliotekama, jer biblioteku i knjižaru nismo imali.
Ne sećam se da li je bio dan škole ili neka državna proslava, uglavnom nastupali smo sa horom. Očekivana struja nije stigla, a mama je trebalo da mi ispegla košulju. Već vidno nervozna se pojavila sa prastarom peglom, metalnom u koju se stavlja žar. Zapalila nešto, stavila žar u peglu i ispeglala mi košulju.
Već sam rekla da nismo imali telefone, mislim na fiksne, ali smo uvek znali gde i kada da se nađemo za nove igre i nestašluke.
Pamtim te dane kao najlepše, jer stvarno mislim da smo postali bolji ljudi. Naučili smo da cenimo ono što imamo i da cenimo jedni druge.
Kad sam završila osmi razred upisala sam gimnaziju, a onda otišla na letovanje u Crnu Goru. Ujutro, 05. avgusta 1995. godine, mislila sam da sam ostala sama na svetu. Tetka mi je dala prvi bensedin u životu... Imala sam nepunih 15 godina.

Ko je kriv?



A Post Without Image

Nisam elita, ali intelektualna jesam












Verujući u znanje, istinu, pravdu i slične stvari koje sa realnim u Srbiji veze nemaju, obrazovala sam se neštedeći svoj um i svoje oči.
Verovala sam da mogu da menjam i da stvarnost činim boljom. Verovala sam da jedino ulaganje, koje se na kraju isplati, jeste ulaganje u sebe. Tako su me roditelji vaspitali i hvala im.
Kada nešto ne znam - pitam, jer jedino tako mogu da naučim. Ne bojim se svog neznanja, jer želim da učim...
Dakle, sve ovo što pišem je jedan nivo koji je daleko od intelektualne elite koju su radi da spominju u javnosti kao subjekat čiji sud neretko izostaje.
Ali, šta da radi obrazovan čovek u ovoj zemlji? Kakav sud on može da obelodani, a da nije politički instruisan?
I, ako kaže ono što misli, gde će posle da radi i čime porodicu da prehrani?
Ovoj zemlji trebaju obrazovani, otvoreni i željni znanja. Ovim političarima trebaju neobrazovani, poslušni i željni vlasti.
Dok ne shvatimo da se Srbija ne deli na ovu i onu, prvu i drugu, da u vlasti jednako učestvuju i pozicija i opozicija... Da voditi državu ne znači biti neprikosnoveni vlastodržac, a biti u opoziciji ne znači borba za prevlast... ovde će sunce uvek slabije sijati...

A Post Without Image

Političari zasedaju, novinari čekaju













Sala Skupštine grada Novog Sada bila je poprište raznih političkih igranki gotovo 20 sati. Sve je to u redu, reklo bi se legalno i legitimno. Ali, ovo nije priča o njima, političarima, već o nama - novinarima.
Recimo da sam ja bila jedna od retkih koja je radila u smenama, odnosno koja nije morala da na mestu dešavanja bude u 11 sati kada je trebalo da počne dugoočekivana sednica. Kolega je bio do 14:30h na licu mesta, ali i nije imao nekog posla s obzirom na to da je početak obeležila pauza. Desetominutna, a trajala je satima.





















Autor: Žarko Bogosavljević



Nikad više novinara nije pratilo sednicu Skupštine grada Novog Sada. Gužva neopisiva - RTV, RTS, B92, Prva TV, Al Jazeera, Novosadska TV, Svet plus, Kanal 9, Panonija, Blic, Novosti, Politika, Novine novosadske, Radio Novi Sad.... razne agencije, štampani i digitalni mediji, da ne nabrajam.
Odbornici su otišli na dogovore i pregovore, a mi smo "čuvali" Skupštinu, zajedno sa nekoliko policajaca. Napolju se pušilo, u holu se čavrljalo i žagorilo, pripremali se tekstovi, uključenja uživo... A, kako je vreme odmicalo, haos i neizvesnost su postajali sve veći. Hoće li se završiti do ponoći?! Ma, neće, šta ti je... Zanoćićemo mi ovde...




















Koleginice Biljana Gavrić (Prva TV) i Jovana Štetin (B92)
Autor: Žarko Bogosavljević


Negde oko 17 sati, reklo bi se u vreme ručka, hol Skupštine se pretvorio u piceriju. Svuda su bile kutije i miris pizze. Skupštinski šank nije radio baš uvek, već samo kada su odbornici bili prisutni, pa ako se niste na vreme opskrbili vodama, kafama i zašećerenim napicima, mogli ste samo da pijete česmovaču, a i to ukoliko ste imali u šta da je sipate.
Koleginica iz jednih novina mi se žali kako dva meseca nija dobila platu, a pošto joj je direktor bio prisutan pitala ga je kad može da očekuje zarađeni novac. Ponudio je da joj kupi sendvič i rekao da ne bi trebalo da sednica traje dugo.
Vreme je odmicalo, a svi zajedno smo bili umorniji i iscrpljeniji, a da odbornici još ni dnevni red nisu usvojili. A, onda su se vratili i otpočeli cirkus. Neki od njih zalutali u skupštinsku salu, drugi pak Novosađane nisu udostojili da četiri prethodne godine izađu za govornicu i da se pojave na tom istom mestu, a sada su bili najglasniji i doprinosili sveopštoj cirkuskoj atmosferi.

Dve žene iz skupštinskog protokola su se zgražale kako svi, predsednica, opozicija i pozicija, krše poslovnike i pravilnike. Koleginica sa RTS-a je uspela i da odspava u skupštinskom holu. Oni koji ne znaju kako stvari funkcionišu su čekali da čuju imena novih direktora javnih i javno-komunalnih preduzeća, pa da se preporuče.

Sve u svemu, najjači su ostali do kraja. Otišla sam u 4 sata ujutro, a kada sam se u 8 sati probudila, kako bih pakovala prilog za vesti, sednica je još uvek trajala.


Video: Novine novosadske


I tako, žao mi je što nismo sve to lepo snimili i upakovali da ona deca što upisuju žurnalistike vide šta ih čeka. Ne, nije to "baš lep posao".

A Post Without Image

Tamo gde sam rođen :)))














A Post Without Image

"Kad svane dan" ili kako smo otišli dođavola...











Predpremijera Paskaljevićevog filma "Kad svane dan" održana je u Kragujevcu. Na sam dan projekcije bilo je moguće da kupite ulaznicu po ceni od 280 dinara i da birate gde ćete da sedite. Ovako nešto je nezamislivo u Novom Sadu. Ulaznice za premijerne projekcije, pa još ako dolazi glumačka ekipa, po pravilu su rasprodate danima unapred.



Ovaj film govori o tome da na ovim prostorima ništa nije onako kako nam se čini, pa čak i lične, intimne priče. Moguće je da vam se život promeni iz korena čak i na samom njegovom kraju. I, to samo zato što nas održava mržnja, netolerancija, lažni moral i čovekoljublje. Paskaljević je kroz subjektivni momenat jevrejske porodice stradale na beogradskom Sajmištu, maestralno uspeo da provuče kritiku društva i onoga u šta smo se pretvorili. Ipak, nije to kritika samo onoga što mi jesmo, već i onoga što smo bili i što ćemo biti. Neosetljivost za druge i netolerancija za različitosti nikada nisu nenametljivije prikazane na filmu.
Preplakala sam ceo film. Ne zbog odlične glume Mustafe Nadarevića i ostale ekipe, već zbog emocije koja je jasno definisana i koja vodi kroz ceo film.
Na prve taktove nezavršene partiture nađene na Sajmištu, suze je bilo nemoguće zadržati. Bar u mom slučaju.
Ne znam za kada je zakazana novosadska premijera, ali ću sigurno ovaj film pogledati još jednom. Ne samo zbog toga što su u Kragujevcu kinooperateri prekinuli film pred kraj i nisu pustili poslednju scenu nakon odjavnog teksta, već i zbog toga što želim da uživam u odličnom domaćem filmu. Konačno....

A Post Without Image

"Miloše, Uroše, jebem li vam majku!"

Ili, kako žive Srbi u Hrvatskoj












Izvor: Slobodna Dalmacija

Od Drniša do Knina pustara. Poneka obnovljena kuća, njive u korovu i po neki čovek. Uglavnom starac ili starica koji su došli da poslednje godine svog života provedu tamo gde su rođeni. Od Knina naviše, ka Lici, ista slika.

















A, kada krenete pravcem levo od Skradina, očekujete da će se nastaviti primorska vreva. Ali, ne. Potez od šezdesetak kilometara zapuštenih njiva, okućnica i srušenih kuća. Neke obnovljene, ali je njihov broj neznatan i ispred svake su, gotovo po pravilu, parkirani automobili srpskih registarskih oznaka BG, NS i RU.
Nadomak Bribirskih mostina, žena koja nas je vozila u obilazak, reče - ovo vam je "hrvatska Kalifornija", tu su moguće dve žetve godišnje. Zelena udolina, zarasla u korov, nekad je hranila gotovo celu Dalmaciju.
Nastavljamo ka Kistanjama, a slika se ne menja. Jedino što primećujemo u ovoj varošici je novoizgrađena crkva u modernom stilu. "Katolička", kaže naša vozačica, "jer su naselili Janjevce sa Kosova. Ali, vraga oni žive tu, ostavili su oni svoje kuće tamo, a ovdje dolaze povremeno" nastavlja. I, stvarno, nigde nikoga, osim policijske patrole koja je vozila iza nas i ljubazno, ali sumnjičavo, uputila nas put Ervenika, jer smo krenuli ka manastiru Krupa.
Nakon desetak kilometara neasfaltiranog puta stigli smo do Ervenika. Tu i tamo po neki čovek, a idilu srpskih registarskih oznaka, remetili smo samo mi, škodom sa šibenskom registracijom.
Prilaz manastiru je renoviran, a Krupa i Zrmanja od manastirskog dobra podno Velebita, prave zemljište plodnim, jer mu obezbeđuju prirodno navodnjavanje. Mešatnin Stevo, kojem je trebalo pola sata da se opusti i progovori bez strepnje, reče nam da su se Holanđani interesovali za tu zemlju i da su hteli da gaje cveće. "Nije njima crkva puno tražila, odvaratila ih općina sa pustim nametima. Sad tu ovi kauboji obrađuju."
Ispred samog manastira nekoliko automobila, pop reče da je imao četiri krštenja. "Dolaze ovi naši da krste djecu. Neki se i vjenčavaju."












Automobili ispred Manastira Krupa

Srpska omladina se skuplja u kninskom kafiću "Upitnik". Manje više svi su bez posla, žive od socijale i iluzija. Prisustvovali smo prepirci Srbina iz Knina koji je napao Srbina iz Srbije, čiji su koreni iz okoline Knina. Prvi je drugog napao rečima: "Šta je, šta si doša'? Ajde ti u svoju Srbiju, ovo je moje! Vratio sam se odmah poslije Oluje, a ti?" Žalosno!
Kakva je njihova muka to najbolje oni znaju. Ali o tome mnogo govori nezaposlenost, socijala i sklonost ka narkoticima. Ipak, da li je to beg od stvarnosti ili voljni izbor, ne znam.
Znam samo da postoje i pozitivni primeri Srba, koji su asimilovani u novu Hrvatsku. Imaju normalna radna mesta i porodicu, ali koliku cenu plaćaju i da li je jednako u svim mestima ili ne, ipak ne znam.
Četvrtu godinu već letujemo u Dalmaciji i za sve to vreme nismo imali nikakve ozbiljnije neprijatnosti. Jednom prilikom je prodavačica "čudno" reagovala na našu ekavicu. I, jednom prilikom, dok sam bila na seminaru u Zagrebu, konobar je bio izrevoltiran našim ekavskim porudžbinama.
Ljudi čije apartmane smo zakupljivali, bili su oduševljeni što smo srpski turisti i rekli su nam da nas čekaju 20 godina. Kažu da im je dosta Poljaka, Čeha i Slovaka, jer sve nose sa sobom i ništa ne troše kada dođu na more.
Kada se sve sabere i oduzme, nikome tu nije dobro. Ni "braniteljima" koji se stalno bune što su im mala primanja, a borili su se za nezavisnost, pa sad, kao revolucionari treba da uživaju plodove svoje borbe. Povratnicima, koji muku muče sa socijalom, nalaženjem posla i najrazličitijim vidovima diskriminacije. Ili, oni koji su ostali, pa se ponašaju kao veći Hrvati nego što Hrvati jesu.
Čini mi se da jedini koji imaju koristi jesu Janjevci. Dobili su zemljište za izgradnju kuća po najsmešnijim cenam ili besplatno. Zadržali su svoju imovinu na Kosovu, a "stvorili" novu u Hrvatskoj i to uz sve poreske olakšice.














Katolička crkva u Kistanjama
Izvor: http://www.zadarskanadbiskupija.hr


PS. Bratova devojka mi je rekla da joj je čudno da ga na plaži zove imenom, jer kad kaže "Miloše" svi se okrenu ka njoj. Našla je rešenje, pa sad Miloša zovemo "Ljubavi" :)))

Follow my blog with Bloglovin