Jovana subotom na Novosadskoj tv, subotom u 19.30...



"Prelistavanje" - o svetu poznatih i manje poznatih, svetske zanimljivosti, premijere... ...



" Rubrika "Knjižara" - jedan gost bira i preporučuje gledaocima dobro štivo. Na kraju rubrike predstavljamo "Top 10" - listu knjiga sponzora (Laguna). Pokloni...



" "Zarazno pod razno" - najrazličitije teme i predstavljanje ljudi koji se bave zanimljivim poslovima ili izradom neobičnih predmeta ...

Prev Next

Kuda plovi ovaj brod?


Uvek se osećam dužnom da branim ideju ostanka u ovoj zemlji. I, kada neko od mojih prijatelja ili poznanika krene da „pljuje“ po Srbiji i izrazi stav da je tamo negde mnogo lepše, uređenije, bolje, normalnije... pokušavam uporno (kao da mi je to dužnost) da opravdam ostanak ovde. Međutim, i u meni potajno tinja želja za nekim vedrijim nebom negde (ovde ili tamo).
Čini mi se da smo neka prošla vremena mnogo lakše podneli, ma koliko da su ona bila teška – ratne devedesete, sankcije, inflacije, redove za mleko, ulje, hleb... kanistere sa gorivom na svakom ćošku, restrikcije struje, bombardovanje... i ko će se setiti šta sve još. Ljudi su tada verovali u sutra, u promene na bolje. Ali, te promene nikako da se dese – nestrpljenja je sve više, a osmeha sve manje!
Zvuči kao skeč kada vam ministar obeća povećanje penzije za sedam posto, a struja, voda, gas i osnovne namirnice poskupljuju za dvocifrene postotke.
Ne znam kako stvari stoje sa porodičnim potrošačkim korpama, ali znam da moje domaćinstvo (koje broji samo dva člana) sve obazrivije postupa sa prihodima i rashodima.
Nervirala me podela Srbije na dve – „normalnu“ i onu „drugu“, uostalom kao i sve podele na nas i njih. Ali, danas ne mogu da se ne zapitam - u koliko Srbija mi živimo?!
Dva puta, u manje od mesec dana, desile su se dve situacije koje su me naterale da napišem ovaj tekst. Prva je ta da sam nakon napornog radnog dana legla, uzela daljinac u ruke i htela da se uljuljkam uz neki od mnogobrojnih CSI sadržaja na našim kanalima. Međutim, menjajući iste, naiđem na Jelenu Karleušu koja ima prikačenu lobanju za glavu – kako se ona klati, tako se klati i ona lobanja... sablasno. Ne smatram sebe nekim velikim estetom, ali mi je jasno šta je ukus, a šta nije. Jedino objašnjenje za tu lobanju meni je bila misao na pokojnog Ćandu...
Druga situacija je slična - scenario i TV kanal su isti, samo mi radnja i ljudi nisu poznati... Kasnije sam saznala da je to nešto što se zove „Dvor“. Trebalo bi da su mi ti ljudi poznati, jer je to VIP Show, ali meni tamo niko nije bio poznat osim Bebi Dol i Dejana Cukića. Najveći utisak na moj um je ostavila izvesna gospođica/gospođa za koju još uvek nisam saznala ko je (koga god sam pitala rekli su mi da ne znaju ili da je to neka Makedonka/Slovenka). Mada, nije problem u njoj, problem je u onima koji su joj dozvolili da bude tu gde jeste.
Zar smo se toliko srozali da moramo da gledamo druge, gore od nas, potpuno ogoljene?!

3 Responses so far.

  1. Gojko says:

    Lakse nam je kad gledamo nekog za koga mislimo da je veci retard od nas samih, zato gledamo te programe.
    Drugo, kupujemo drustvenost [Bodrijar].
    Trece, skrnav nam je ukus, tj nismo strpljivi za nesto pametnije.

    :D

  2. Lepo si se nadovezao... na žalost...

  3. snez says:

    Sinoc sam procitala ovaj tvoj 'osvrt' na stanje u drzavi i zamisli, danas prolazim ulicom i gle cuda ugledam poster sa JK na prozoru neke nase prodavnice....i to ne sa jednom, vec dvije mrtvacke glave! Eto dokle je brod doplovio...!

Leave a Reply

Follow my blog with Bloglovin