Jovana subotom na Novosadskoj tv, subotom u 19.30...



"Prelistavanje" - o svetu poznatih i manje poznatih, svetske zanimljivosti, premijere... ...



" Rubrika "Knjižara" - jedan gost bira i preporučuje gledaocima dobro štivo. Na kraju rubrike predstavljamo "Top 10" - listu knjiga sponzora (Laguna). Pokloni...



" "Zarazno pod razno" - najrazličitije teme i predstavljanje ljudi koji se bave zanimljivim poslovima ili izradom neobičnih predmeta ...

Prev Next

Antonije, vruće mi je...















Upravo čitam na www.24sata.rs nova pravila oblačenja na Vimbldonu.

Na Vimbldonu su i dalje zabranjene kapuljače, jakne s rajsferšlusom, džins, papuče "japanke", gornji delovi bez bretela i majice koje ne pokrivaju stomake. Pravilnik je ove godine prvi put odštampan i uključen u program koji se šalje svim članovima Sveengleskog kluba. Uz uputstva se nalaze i fotografije muških i ženskih modela. Prihvatljiva odeća za gospodu predstavlja odelo ili sašiveni sako, košulja, kravata, pantalone i konzervativne cipele. - Očekuje se da dame prate sličan standard odevanja - navodi se u brošuri. Dečaci mlađi od 11 godina ne moraju da nose sako ili kravatu. Standardi oblačenja biće strogo sprovodjeni, a uputstva su uključena "da bi se izbeglo brukanje", navodi se u brošuri.


Tako je i kod nas u firmi prošle nedelje odzvonio proglas koji nalaže pravila ponašanja i pravila oblačenja. Da se razumemo, većina nas koji radimo kao novinari desetak godina, a i oni koji se ovim poslom bave nešto kraće, znamo da nas u državne institucije neće pustiti razgolićene, bosonoge i neprikladno obučene. Samim tim, naše oblačenje je prikladno godišnjem dobu, godinama starosti i poslu koji obavljamo. Svako od nas se trudi da našu firmu predstavi na najbolji mogući način, kako ponašanjem, tako i odevanjem.

















Ukoliko je napolju 38°C i ako sam obula baletanke (dakle zatvoreni prsti), obukla suknju pristojne dužine (do kolena) i majicu na šire bretele (što nije primereno), u mojoj torbi (koja je pretrpana, ali se uvek nađe mesta za još ponešto) naći će se i končani džemperak ili lagani sako, koji obučem kada je to potrebno.









Ono što se kod nas u firmi naziva "novinar-reporter" podrazumeva svakodnevnu neizvesnost, stoga je nemoguće znati kako da se obučeš prikladno za sutrašnji radni dan. Dešavalo mi se da u štiklama završim na njivi, da na svečani koktel odem u farmericama i sl. Međutim, trudim se da garderobu prilagodim nekoj sportskoj eleganciji, koja me neće izneveriti ni u jednoj situaciji. Tako su baletanke postale preovladavajuća obuća, jer su ravne, udobne i odlične u svakoj kombinaciji.
Iako sam špajz pretvorila u cipelarnik, štikle retko nosim, gotovo nikad. Postala sam više kolekcionarka visokih potpetica, nego aktivna učesnica u nošenju istih.


















Od poslednjih "paklenih" odlazaka na teren pamtim Tadićev, Dežerov i Mrkonjićev obilazak Žeželjevog mosta. Bila sam u beloj suknji (pristojne dužine), još pristojnijoj beloj košulji i baletankama. Dok smo u 14h uzimali izjave, dok sam držala mikrofone, osećala sam kako se sa mene sve sliva. Niz noge, ruke, klize mikrofoni... ko je iskusio, zna o čemu pričam. Ali, posle tog terena sam mogla samo da zamolim kolegu snimatelja da me odveze kući da se istuširam, jer do kraja smene i radnog dana je ostalo više od sedam sati. Stvarno bih se loše osećala da se osetim na znoj o.O



















Naravno da je neprimereno da urednica "živog" programa goste dočekuje golih ramena, bosonoga i u suknji neprikladne dužine. Naravno da organizatorke treba da budu pristojno obučene, kao i sekretarice i ostali zaposleni koji nisu terenski radnici. Ali, to je već više stvar kućnog vaspitanja, jer da se razumemo, ne dolaze ljudi na televiziju kao u banku. Naravno da postoji kodeks oblačenja za one koji se pojavljuju na ekranu i predstavljaju lice televizije i sve ono što su novinari tokom dana vredno uradili.

Ali, zašto uvoditi svima jednaka pravila oblačenja?!

Smatrati neprimerenim tričetvrt pantalone, koje nosi većina montažera je stvarno smešno. Jedino ko ove ljude, u njihovo radno vreme sreće, smo mi, novinari i poneki urednik.

Najviše smehotresnih suza izaziva kod mene konstatacija da "zaposleni moraju biti na strogo poslovnoj distanci"... Pa, pola nas smo drugari i kumovi. Rasli i odrastali u toj redakciji. Zaljubljivali se, pa i venčavali. Od nekoliko uspešnih brakova nastalih između novinarsko-snimateljsko-montažerskih terena je i moj :)

















Za kraj mogu da kažem samo da se nadam da ovaj post neće usloviti moj otkaz. Po mojim merilima stavrnosti, nisam rekla ništa loše, ali po propisima i protokolu, moguće je da će neko pronaći i neku zamerku.

Leave a Reply

Follow my blog with Bloglovin