Jovana subotom na Novosadskoj tv, subotom u 19.30...



"Prelistavanje" - o svetu poznatih i manje poznatih, svetske zanimljivosti, premijere... ...



" Rubrika "Knjižara" - jedan gost bira i preporučuje gledaocima dobro štivo. Na kraju rubrike predstavljamo "Top 10" - listu knjiga sponzora (Laguna). Pokloni...



" "Zarazno pod razno" - najrazličitije teme i predstavljanje ljudi koji se bave zanimljivim poslovima ili izradom neobičnih predmeta ...

Prev Next

Ko je kriv?


Već dugo razmišljam o raznim stvarima o kojima inače, žena u najboljim godinama, ne bi trebalo da misli...

Kad smo moj brat i ja bili mali, uredno i gotovo svakodnevno smo se prepirali, svađali i neretko mlatili. Znalo se da će deblji kraj izvući dve godine mlađe, pa još žensko dete, odnosno ja :)
Ipak, trebalo je roditeljima objasniti šta se tu desilo i ko je kriv. Naravno da smo nas dvoje svaljivali krivicu isključivo na ono drugo. A, onda bi roditelji kažnjavali oboje uz obrazloženje da je za svađu potrebno dvoje i da smo oboje krivi.
Nisam bila od one dece koja bi svojevoljno otišla u ćošak, jer znaju da su kriva, ali sam vrlo dobro znala da odslužim kaznu kad znam da sam je zaslužila. Pa, čak iako bi ona izostala od strane roditelja. Usadili su mi osećaj za pravdu, koji mi danas samo smeta u životu.
I, eto, pre neki dan oslobodiše hrvatske generale i sve me to vrati u detinjstvo i razmišljanja o tome ko je i gde pogrešio, jer je nemoguće da su samo jedni krivi.

Setim se često tog 16. septembra 1991. godine...
Rosila je kiša, ali je grmelo kao da je nevreme ili oluja. Drugaricin tata me je poslao kući i rekao da pre kiše moram da stignem. Jurila sam, a od grmljavine je pucalo staklo. Imala sam nepunih 11 godina...
Odveli su me u podrum. Baka mi je namestila krevet na zamrzivaču. Uz petrolejsku lampu sam čitala "20 hiljada milja pod morem" Žila Verna.
Sve komšije su bile sa nama. I dve bebe. Mama i baka su namestile ležaljke za plažu, drvene klupe, dušeke i, sve što im je palo pod ruku, da se smestimo najudobnije što možemo, a u skladu sa novonastalom situacijom.
Nisam se plašila. Sve mi je izgledalo kao Nemova avantura, jer da nije tako sigurno mi ne bi dozvolili da spavam u podrumu...
Uplašila sam se jednom za tih sedam dana i sedam noći, koliko nismo izlazili iz podruma. Ne mogu da kažem da me je to probudilo, jer od buke nismo ni mogli da spavamo, posebno kada su pucali iz, kasnije ću saznati, VBR-ova iliti višecevnih bacača raketa. Uglavnom, tada kada sam se uplašila, sve se treslo. Granata nam je prošla kroz kuću i verovatno završila u kući moga druga Saše.
Ja, devojčica od nepunih 11 godina, osvrnula sam se po podrumu i ugledala mamu, tatu, baku i brata i rekla u sebi - dobro je, bar ćemo umreti zajedno... Danas o tom trenutku mislim kao o momentu kada sam odrasla. Više ništa nije biilo isto.
Sećam se prvog izlaska iz podruma. Neobično sunčan dan. Đina, naš pas, popularne rase avlijaner, neizmerno veselo stvorenje koje je preživelo haos. Zbog beba joj nisu dozvolili da uđe u podrum. Igrala sam se sa njom u dvorištu, a onda je opet puklo. Ugledala sam komad metala u dvorišu i pojurila da ga uzmem. Pre nego je tata dreknuo da to ne radim, ispekla sam ceo dlan. Naučila sam da je to geler. A, kasnije svako dete koje je držalo do sebe imalo je celu kolekciju najrazličitijih oblika.
Ne treba ni da spominjem da u periodu od 1991. do 1995. godine nismo imali struju, vodu i telefon. Za vodu smo se snalazili na razne načine, čak je tata prepilao oluke u visini velikih metalnih buradi da bi skupljali kišnicu za kupatilo. Po vodu za piće smo išli na obližnje izvore. Mi, deca, smo ponovo otkrili istinska drugarstva, upućenost jednih na druge i iskonske igre. Struju su nam uključivali ponekad na dva sata, a to je obično bilo u vreme prikazivanja serie "Beverli Hils" na Prvom programu HRT. Tih trenutaka se sećam kao najdragocenijih. Mama uglavnom nije bila uz televizor, jer kad bi došla struja sedela je u kupatilu pored veš mašine, ručno sipajući vodu kako bi otkuvala veš. Jer, struja je dolazila povremeno, a voda nikad.
Mislim da je to bilo vreme kada sam se istinski zaljubila u knjige. Čitali smo uz debele bele sveće koje su stigle sa nekom humanitarnom pomoći nekog kontigenta UN-a. Nisu se razlivale, nisu smrdele i sporo su gorele. Tada smo pročitali sve šta se nalazilo po kućnim bibliotekama, jer biblioteku i knjižaru nismo imali.
Ne sećam se da li je bio dan škole ili neka državna proslava, uglavnom nastupali smo sa horom. Očekivana struja nije stigla, a mama je trebalo da mi ispegla košulju. Već vidno nervozna se pojavila sa prastarom peglom, metalnom u koju se stavlja žar. Zapalila nešto, stavila žar u peglu i ispeglala mi košulju.
Već sam rekla da nismo imali telefone, mislim na fiksne, ali smo uvek znali gde i kada da se nađemo za nove igre i nestašluke.
Pamtim te dane kao najlepše, jer stvarno mislim da smo postali bolji ljudi. Naučili smo da cenimo ono što imamo i da cenimo jedni druge.
Kad sam završila osmi razred upisala sam gimnaziju, a onda otišla na letovanje u Crnu Goru. Ujutro, 05. avgusta 1995. godine, mislila sam da sam ostala sama na svetu. Tetka mi je dala prvi bensedin u životu... Imala sam nepunih 15 godina.

Ko je kriv?



2 Responses so far.

  1. Kriv je koktel srpske razjedinjenosti, i ujedinjenosti protiv razjedinjenosti. To je definitivno nerazmrsivi sukob koji jedan narod može imati sam sa sobom. On povlači dve apsolutno protivrečne posledice. Jedna je anatemisanje iskonske patriotske svesti u Srba koji to jesu, i glorifikovanje patriotzma u Srba koji to nisu, a jesu. Kladim se da bi se sve rešilo u za istoriju veoma, veoma kratkom roku, ako bi svi Srbi Hrvate javno zvali Srbima. Takvo, krajnje banalno suočenje (ot)palih Srba sa našom svešću ko smo i ko su, naravno, vodilo bi u sukob. Ali zar ti sukobi nisu unapred sudbina naša i našeg potomstva? Mislim, mogu do sutra kucati reč nažalost, ali realnost je takva da je naivno verovati u mir tamo gde mira nikada nije bilo. Ni mi, ni naši očevi, ni dedovi, pa ni oni pre njih ovo ne bi mogli da pobiju. Zanimljivo je da je rezime "Krivi smo mi" smislio upravo tip Srbina čiji karakter pripada korpusu onih zbog kojih ovakve podele i postoje.

  2. snez says:

    Tvoj tekst podsjeca na dane u kojima sam bila. Podsjeca na trenutke koje sam prozivjela. Na podrume i knjige uz petrolejke.
    Jovana, ko je kriv? Odgovor znamo mi - i zato boli ovolikom jacinom i kida srce kao gelerom.
    Pravdu nek zadovolji neko drugo vrijeme a mi cemo trpjeti...zasad....

Leave a Reply

Follow my blog with Bloglovin